„Kada govorimo o deci žrtvama nasija mi uglavnom mislimo na decu žrtve porodičnog nasilja.Međutim, deca kao žrtve nasilja ne javljaju se samo u porodici, već oni prolaze kroz razne životne događaje, kroz razna stanja u društvu i bez podrške deca mogu da postanu žrtve bilo kog oblika nasilja: kroz teške fizičke poslove koje obavljaju, nepohađanje škole, kroz internet svet i kroz nametanje nekih obaveza koje nisu za taj uzrast.
Kada govorimo o nasilju u Centru za socijalni rad „Kolubara” Valjevo evidentirana deca žrtve nasilja u porodici su prioritetna ali takođe i žrtve nasilja u školama gde imamo decu koja su žrtve vršnjačkog nasilja koje nije u porastu ali postoji kao značajan broj , evidentno je i ne možemo da ga iskorenimo bez obzira na dobru saradnju sa školama i stepen podrške. Imamo tri stepena podrške u školama međutim, ne uspevamo da svedemo to na neku najmanju moguću meru. U prošloj godini imali smo 9 takvih slučajeva. Dominantno nasilje je bilo emocionalno i to 5 žrtava, fizičko nasilje 3 i zanemarivanje ili nemarno postupanje 1 dete. Mi se trudimo da ne bude ni tih 9, a koliko je onih pasivnih? To sve utiče na odrastanje. Znači imamo aktivno i pasivno nasilje, aktivnog imamo 9 i trudićemo se da kroz edukaciju smanjimo broj nasilja. Moramo raditi na prevenciji to nam je jako važno, treba edukovati porodice posebno kod dece koja su aktivne žrtve nasilja. Imamo i zanemarivanje, ostavljanje”, rekla je Katarina Milićević direktor Centra za socijalni rad „Kolubara” Valjevo.
Po njenim rečima najveći broj dece žrtava nasilja su Romi.
„Vrlo često to nasilje počinje u najranijem uzrastu dakle kada su jako mali, ima i starije dece, ali uglavnom to su deca do školskog uzrasta, do 7 godina. Kod nas je stav da radimo zajedno sa školama pogotovu kada je nasilje između dece, znači vršnjačko nasilje . Stav je škola, Centra za socijalni rad i cele zajednice da se nasilje ne može opravdati ali se može sprečiti. Stalno radimo na edukaciji u saradnji sa školama na tribinama i u zajednici i opet to ne možemo da svedemo na još manju meru. Nama je i ovih 9 žrtava vršnjačkog nasilja mnogo i ovaj broj stagnira u odnosu na prošlu godinu”, kaže direktorka Milićević.
Po njenim navodima zloupotrebe vezano za fizičke poslove uglavnom se beleže na selu gde deca rade neke poslove koji nisu primereni njihovom uzrastu koji su istovremeno i teški i opasni.
„U Zakonu o radu se kaže da i deca mogu zasnovati radni odnos sa 15 godina , mi imamo ovde decu koja su u radnom odnosu sa 15 godina . Osnovna škola je obavezna a srednja škola ne. Deca koja ne upišu srednju školu moraju biti evidentirana na Zavodu za zapošljavanje da bi ostvarili pravo ovde kod nas na novčano socijalnu pomoć. Znači svi sa 15 godina mogu da počnu da rade odmah, međutim u članu 24 Zakona o radu zakonodavac i država su mislili o tim stvarima samo je sada pitanje koliko se to poštuje da dete sa 15 godina može da počne da radi ali uz saglasnost roditelja ili staratelja i samo na takvim poslovima koji ne ugrožavaju njegovo zdravlje, rad i obrazovanje ako taj posao nije zabranjen i na osnovu nalaza nadležnog zdravestvenog organa. Deca voze traktore na selu, dakle to je u skladu sa njihovim načinom života, sa tradicijom ali je to jako opasno za dete koje ima samo 15 godina. Rade jako teške i opterećujuće poslove i mi uglavnom kada dobijemo takve prijave odmah moramo da reagujemo. Odmah idemo u porodicu i radimo usmeravanja. Ja razumem da u selu nema radne snage ali ne može da to bude dete od 15 godina, zna se šta dete od 15 godina može da radi, to ne možemo podržavati. Imali smo takve prijave ali i mi sami kada smo na terenu vidimo takve situacije. Tu nam je značajna saradnja sa predsednicima Mesnih zajednica na seoskom području gde mi povremeno zakazujemo sastanke, pričamo o svim temama, promovišemo hraniteljstvo”, objasnila je Milićević.
Ona je navela da nasilje koje najviše pogađa devojćice su dečiji brakovi, ugovaranje dečijih brakova i to je zastupljeno kod Roma koji rođenjem dece ugovaraju brakove. Dok kod nasilja koje pogađa dečke je rad u ruralnim sredinama, vršnjačko nasilje i fizičko nasilje u gradovima.
„Imamo i trgovinu ljudima a kao najčešći oblik seksualnu eksploataciju. Član sam tima za sprečavanje trgovine ljudima zajedno sa inspektorima iz Policijske uprave i mogu da kažem da u poslednjih 4-5 godina nismo imali aktivnosti po pitanju toga u Valjevu.
Zakonodavac je Porodičnim zakonom predvideo obaveze države da se rukovodimo najboljim interesom deteta i da sprečavamo nasilje i ovlašćenje organa starateljstva da reaguje u takvim situacijama gde vidimo da postoje probemi da sve ide ka tom nekom zanemarivanju. Imamo i Savetovaite za brak i porodicu koje postoji 10 godina i radi u popodnevnim satma od 16 časova utorkom i četvrtkom.
U jednom trenutku nam je bio povečan broj nasilja prema odraslim osobama i to u seoskom području. Uključili smo se u neke projekte gde smo i mapirali po selima i to je dalo dobre rezultate”, navela je Katarina Milićević.
Direktorka Centra za socijalni rad „Kolubara” Valjevo je istakla značaj preventivnog rada što podrazumeva nadzor nad vršenjem roditeljskog prava i korektivni nadzor.
„Imamo javno ovlašćenje koje nam je dao Porodičan zakon da vršimo nadzor nad vršenjem roditeljskog prava, pa sada radimo preventivno kao i korektivni nadzor. Preventivni rad se obavlja kroz savetovalište gde upućujemo roditelje i učimo ih da ne dođe do ovakvih stvari, međutim korektivni nadzor je strožiji gde mi ispravljamo roditelje u vršenju roditeljskog prava.Što znači da smo mi već utvrdili da oni neke stvari ne rade dobro i isprvljamo tako što ih upozoravamo na nedostatke u vršenju roditeljskog prava. Upućujemo ih u savetovalište ili u druge ustanove, nekada se desi da dete ili oni sami imaju zdravstvenih problema koji ih u vršenju roditeljskih prava ometaju pa se onda uključuju i druge ustanove Doma zdravlja ili psihijatrije. Kada je u pitanju korektivan nadzor mi upućujemo roditelje šta to pogreno rade i ta treba da urade u roku od 3-6 meseci. U tom periodu mi ih pratimo i ako nakon toga je situacija ista onda idemo na lišenje roditeljskog prava. Po članu 332 Porodičnog zakona imamo pravo da oduzmemo dete ukoliko vidimo da je dete do te mere zanemareno da je životno i zdravstveno ugroženo. Nismo to skoro radili, to je teška metoda i za roditelje i dete, tako da najpre idemo na korektivni nadzor. Nikome ne oduzimamo decu zbog siromaštva, podstičemo roditelje da rade da se bore za svoju decu pomažemo im novčano kroz razne novčane socijalne pomoći, jednokratne, posebne pomoći tu smo za sve. Država može da pomogne ali sve ostao mora roditelj. Romi su uglavnom u tom najvećem riziku zato što ne vode računa o deci, ne zato što su siromašni. Ako vi ne vodite dete kod lekara, ako nema zdravstvenu knjiicu ako mu niste prijavili prebivalište da bi imalo zdravstvenu knjižicu , ako nema ni jednu vakcinaciju , ako ni jednom nije išlo kod pedijatra vi ugrožavate njegov život i zdravlje. I pored svih usmenih upozorenja pa onda pismenih to ostaje isto onda se reaguje. Dajemo im jako puno rokova i prostora da koriguju svoj odnos prema deci”, naglasila je Katarina Milićević.
