Насиље у породици није проблем појединца, то је проблем целог друштва

Насиље у породици није проблем појединца, то је проблем целог друштва. Друштво без насиља не постоји, али постоји одговорно друштво које на време реагује, постоји превенција и спречавање насиља, сагласни су саговорници Колубарских.рс из Центра за социјални рад, Полиције и Основног јавног тужилаштва у Ваљеву.

Изузетно је важно охрабрити жртву и заштитити је од секундарне виктимизације, пружити јој подршку, финансијску и правну помоћ, да зна да није сама! Важно је и то да жртви буде обезбеђен, поред бесплатне правне помоћи, и адвокат који ће „седети поред ње“.

Благовремена и ефикасна реакција државних институција, али и поверење у те институције, свакако могу да утичу на смањење насиља у породици, кажу саговорници Колубарских.рс. Јединствени су у оцени да је доношењем Закона о спречавању насиља у породици повећан број пријављених случајева, али не и број кривичних пријава јер жртве у великом броју случајева одустају од кривичног гоњења.

Закон о спречавању насиља у породици ступио је на снагу 1. јуна 2017. године, чија је примарна сврха превенција насиља. Овим Законом уведене су бројне новине у виду хитних мера – удаљавање насилника из породице и забрана приласка жртви, као и одговорност за службенике који не буду поступали у складу са законом.

Полицијски службеник насилнику може одредити удаљавање од 48 часова, а на предлог јавног тужиоца суд може ову меру да продужи на још 30 дана. Уколико насилник прекрши хитну меру може му се изрећи казна затвора до 60 дана у прекршајном поступку.

Новим Законом је предвиђена и боља сарадња и координација између свих органа који имају улогу у спречавању насиља: полиције, тужилаштва, судова, центара за социјални рад, али и укључење здравствених установа.

Службеник Полицијеске управе Ваљево Момчило Глигоријевић, члан Групе за координацију и сарадњу која функционише на нивоу три битне инситутције – Полиције, Центра за социјални рад и Основног јавног тужилаштва, потврдно одговара на питање да ли Закон о спречавању насиља у породици обезбеђује хитну и делотворну заштиту жртвама насиља у породици.

– Закон је делотворан, пре свега због тога што су жртве охрабрене да пријављују насиље, али и због тога што се број случајева насиља у породици из године у годину смањује. Прве године након што је донет Закон о спречавању насиља у породици имали смо повећање броја пријављених случајева, за скоро стотину, управо због примене Закона. Највише пријављених случајева је било 2019. године, преко пет стотина, да би следеће године тај број био значајно мањи око 370. Тако да је Закон делотворан, али треба да прође више година како бисмо видели да ли је Закон охрабрио жртве насиља да насилнике пријављују или је пак „заплашио насилнке“ – каже Глигоријевић.

Према подацима Полицијске управе Ваљево од 2018. до маја 2022. на територији града Ваљева било је 1899 пријављених случајева насиља у породици, изречене су 1893 мере, поднето је 158 прекршајних пријава за кршење мера, евидентирана су 132 повратника.

Према подацима Основног јавног тужилаштва у Ваљеву, у првој половини 2022. године, од 38 кривичних пријава било је 13 одбачених, у 2021. години од 92 кривичне пријаве одбачено је 53, у 2020. одбачено је 90 од 122 кривичне пријаве, док је 2019. године од 163 кривичне пријаве одбачено чак 126 пријава, а 2018. од 214 кривичних пријава, одбачено је 166.

– Представници Полиције, Центра за социјални ради и Основног јавног тужилаштва, састају се једном у 15 дана, по потреби и чешће, на редовним и ванредним састанцима на којима се разматрају случајеви насиља који су пријављени и Служби за заштиту одраслих и Служби за заштиту деце. Посебно се обраћа пажња на то какво је насиље у питању, најчешће су пријаве за психичко и физичко насиље, уз посебан осврт на децу уколико су она у ризику, а када има насиља у породици деца су директне жртве јер су директно изложена насиљу – прича Јовановић и додаје:

– Када предмет дође у Центар за социјлани рад, односно када руководилац добије предмете, он задужује водитеља случаја, и по добијању предмета прво се позива жртва, а затим могући учинилац. На нивоу Центра се обавља саветодавни разговор и пружа се психо-социјална подршка жртвама насиља у породици. Такође, упућују се у правну регулативу на који начин могу да остваре своја права у поступцима за кривично дело насиље у породици. Када се заврши разговор, оно што је битно за жртву јесте да знамо да ли је уплашена за своју безбедност, да ли се осећа угрожено, да ли сматра да учинилац може да понови то насиље, и то је битно да се наведе у нашем извештају који упућујемо Основном јавном тужилаштву и Групи за координацију и сарадњу. На сваких 15 дана сви ти извештаји од свих водитеља случајева се састваљају у један комплетан извештај који се носи у Основно јавно тужилаштво на састанке Групе за координацију и сваки случај се излаже појединачно. Када се изложи случај доноси се индивидуални план подршке и заштите жртвама, а по процени нашег представника Групе одучујемо да ли жртву позивамо на разговор или не.

Теодора Јовановић објашњава да жртве насиља у породици имају право на бесплатну правну помоћ, међутим углавном се одлучују да не покрећу кривичне поступке и, према њеним речима, ту се све завршава.

– Када жртве дођу у Основно јавно тужилаштво кажу да не желе да се упуштају у било какав поступак јер је у питању члан породице, срамота их је од средине, имају своје разлоге, економска зависност од партнера, и све се враћа на почетак. Уколико су из сеоске средине, жртве је срамота од мештана и слично. Ако се донесе индивидуални план подршке то је већ на нивоу тужилаштва, али тужилаштво може да одлучи да полиција проверава ту породицу где је било насиље једном седмично, да патролира у том крају, међутим жртве је срамота да то види комшилук и зато се све прекида на нивоу тужилаштва. Жртва се враћа насилнику и у великом броју случајева се насиље понови – наводи Теодора Јовановић.

Заменик јавног тужиоца Основног тужилаштва у Ваљеву Невена Матић каже да је комуникација Центра за социјални рад и Основног јавног тужилаштва Ваљево на врло високом професионалном нивоу који се огледа не само у обавезним састанцима Групе за координацију и сарадњу у спречавању насиља у породици, кроз најмање три састанка месечно (један за текуће случајеве насиља и два састанка за жртве насиља којима је потребна помоћ Групе за координацију и сарадњу), него и у изради индивидуалних планова подршке којима се између осталог предвиђа саветодавни рад са жртвама и члановима њихове породице.

Додаје да осим тога сваки догађај породичног насиља прати извештај водитеља случаја из Центра за социјални рад упућен Основном тужилаштву, који садржи детаљну анамнезу породице у којој се десило насиље, а што је од помоћи јавном тужилаштву не само за одлуку у конкретној кривичноправној ствари, него и као припрема за доказне радње саслушања и испитивања.

На питање да ли је казнена политика делотворна, Матић каже да би, са становништва јавног тужилаштва, казнена политика требало да буде репресивна, јер је и то једно од оружја у борби против породичног насиља, посебно уколико се узме у обзир казнена „политика“ прекршајних судова који готово увек за кршење изречених и продужених хитних мера изричу казну затвора од немало 20 до чак 60 дана.

– Изменама Кривичног Законика, које су ступиле на снагу у децембру 2019. године, пооштрене су не само одредбе општег дела које се тичу поврата, односно вишеструког поврата и забране изрицања условне осуде уколико није протекло пет година од правноснажности осуде којом је учиниоцу изречена казна затвора или условна осуда за умишљајно кривично дело и немогућности ублажавања казне, већ је и у посебном делу овог Закона прописана строжија казна за поједине ставове кривичног дела насиља у породици у зависности од категорије оштећених лица. Са друге стране Закон о спречавању насиља у породици, који предвиђа хитне мере чији је циљ прелиминарно заустављање насиља и спречавање његовог понављања или ескалације, није мењан од момента доношења – наводи заменик јавног тужиоца Невена Матић.

Алкохол најчешћи узрок насиља у породици

Полицијски службеник Момчило Глигоријевић, на основу свог вишегодишњег искуства, каже да су алкохол, у последње време и коцка, најчешћи узроци насиља у породици, а једнако се дешава и у богатим и сиромашним породицама.

– Време када се најчешће догађа насиље у породици су поподневни и ноћни сати, као и дани викенда, због тога што је тада породица на окупу. Што се тиче узраста, углавном су то особе старости око 40 година. Немамо статистику о социјалном статусу али, из искуства, социјални статус не утиче на то да ли ће неко да изврши насиље, јер и међу богатима и међу сиромашнима има насилника. Насиља има и у сеоским срединама, али значајно мање него у граду, што је и логично имајући на уму број становника, а осм тога у селима се теже одлучују да пријаве насиље. Али за разлику од претходног периода, пре доношења Закона о спречавању насиља у породици, где смо имали затворену средину и фаму од тога шта ће рећи комшије и фамилија, данас те предрасуде бледе па се све више и све чешће пријављује насиље у породици и у сеоским срединама. Најчешћи узроци насиља у породици су економски, употреба алкохола, у последње време и коцка. Економска зависност жртве игра значајну улогу у пријављивању насиља. Често се дешава да жртва пријави насиље, али не жели никакво поступање, не жели да Центар за социјални рад и полиција било шта предузму јер, како и сама жртва каже, „где ћу, како ћу без посла и пара, шта ћу са децом…?“. Жртва од нас само тражи, и то очекује, да насилника упозоримо да више не иде у кафану и да не пије, што ми наравно не можемо. Међутим, када се насиље у породици пријави ми смо у обавези да поступамо без обзира на то да ли жртва то хоће или не – каже полицијски службеник.

И директорка Центра за социјални рад Катарина Милићевић каже да насиље у породици нема везе са немаштином и образовањем.

– Сиромаштво није узрок насиља, чак напротив, дешава се и у породицама које су финансијски ситуиране, креће од психичког па прелази у физичко насиље. Имамо учене људе, интелектуалце, на високим позицијама, који или врше насиље или су жртве најтежих облика насиља, чак много већи проценат у односу на сиромашне. Да је развијена свест заједнице да је нормално отићи на саветодавни разговор са психологом, до многих тих ситуација уопште не би ни долазило – сматра Милићевић.

Што се тиче тога да ли комшије реагују на „позиве у помоћ“, Милићевић каже да ако чују да се у комшилуку дешава насиље, „окрећу главу“, јер не желе да се мешају. Смета им гласна музика која допире из суседног стана, али када чују да неко дозива у помоћ не желе да се мешају. Мали проценат пријава је ван породице и жртве.

Полицијски службеник Момчило Глигоријевић наводи да чак и у случају да комшије пријаве насиље у суседству, дешава се да полиција дође на пријављену адресу, уплакана жена отвори врата, али на питање шта се десило одговара: „ништа“. Па чак и када има видљиве повреде, одбија да иде код лекара, нити жели да сарађује са полицијом.

Момчило Глигоријевић каже да је све већи број жртва које „опраштају“ и враћају се насилнику.

– Најчешћи изговори су због деце и немам где! А наш став је да се управо због деце не треба враћати насилнику, јер су она врло често, у конфликтима између родитеља или партнера, индиректно жртве насиља јер слушају и гледају физичко насиље, али виде и неку врсту психичког насиља, и све то се на њих одражава и оставља велике и трајне последице – каже Глигоријевић.

Како охрабрити жртве насиља да насиље пријаве?

– Држава је са доношењем Закона о спречавању насиља у породици направила значајан и важан корак и у значајној мери је управо доношење тог Закона охрабрило жртве да пријаве насиље и да се супроставе насилнику. Треба више едукације, више емисија у медијима како би се, пре свега, разбиле предрасуде, али и како би се жртва упознала са законским могућностима и правним средствима. Не може се насиље у породици спречавати репресијом, неопходна је превенција, али и да жена зна да ће, уколико напусти домаћинство и оде од насилника, бити стамбено и финансијски збринута бар једно одређено време. Оно што сам ја приметио, када је у питању било који облик насиља, ми о томе говоримо само када се нешто деси и то са трагичним последицама. Чак и тада то је у фокусу неколико дана и прође до новог несрећног догађаја. О насиљу треба говорити стално, храбрити жртве, али и едукацијом утицати на могућег учиониоца, пре свега на оне који су зависни од алкохола или коцке, а то су најчешћи узроци породичног насиља – закључује полицијски службеник Момчило Глогоријевић.

Овај текст је настао у оквиру пројекта „Унапређење безбедности жена у Србији“, који спроводи Агенција Уједињених нација за родну равноправност и оснаживање жена у Србији (UN Women), уз подршку Норвешке амбасаде у Београду. Ставови у овом тексту припадају искључиво ауторима и ауторкама, и не представљају нужно ставове UN Women и Норвешке амбасаде.